Inostranstvo. Toliko često korišćen termin koji svoje mesto pronalazi u mnogim našim konverzacijama sa sobom ili drugima. Većina ljudi ga gleda kao prozor u neki bolji svet, u neko mesto u kome će steći ispunjenost, slavu, novac, poštovanje i tome slično. Koliko je čovek mlađi, toliko ga ovaj termin više intrigira.
Naravno, koliko god puta da svojoj baki postavim pitanje šta ona misli o inostranstvu, dobiću isti odgovor. “Sine, nema lepše zemlje od Srbije“. Iz ugla jednog tinejdžera koji živi u Beogradu i koji vidi sve mane jednog takvog grada, kako ovo može biti istina? Zar su penzioneri skrenuli u neku krajnost zahvaljujući nekoj propagandi? Ili su možda zaboravili zbog starosti kako je van zemlje? Da nisu možda u pravu? Šta to Srbija ima što drugi nemaju? Sve su to pitanja koja sam postavljao sebi i na koje mi nije bilo lako naći odgovor. Kako je moguće da se tako nešto kaže za jednu zemlju koja jedva stoji na nogama u svim aspektima?
Iskustvo s Englezima u Austriji
Pre nekoliko godina, imao sam prilike da odem na skijanje u Austriju. Gledajući lepote prirode i čistoću njihovih gradova kao i njihov veliki aerodrom sa najnovijim avionima i opremom, mogao sam samo da im se divim. Ti veliki dvorci, okovani u zlatu, velelepne zgrade stare stotinama godina, novi putevi, sve je to ostavilo utisak na mene. Razmišljajući tako, dok sam putovao, shvatio sam jednu stvar. Diveći se svemu tome, u sebi sam tugovao zašto i moja država odakle dolazim ne može biti takva. Idealizujući tako, u meni se stvorila jedna savršena slika te države u koju sam tek ušao po prvi put u svom životu.
Ovo se sve drastično promenilo onda kada sam se obreo u ski liftu sa dvoje starijih Engleza. S obzirom na to da je vožnja ski liftom poprilično duga, počeli smo spontan razgovor onako kako bi vodili ljudi koji se ne poznaju. Počevši od hladnoće, do lošeg vremena koje je tada bilo, do brzine lifta, neminovno stigosmo i do pitanja ko je odakle došao. Na moj odgovor da dolazim iz Srbije, primetio sam promenu izraza lica kod njih.
Odjednom, ti ljudi koji su do pre nekoliko trenutaka sa mnom razgovarali potpuno prirodno smešeći se sve vreme, promenili su izraze lica. To je bilo nemoguće čoveku da ne primeti. Kao kada se ulje na tiganju zapali, te se stavi poklopac da se plamen ugasi, tako se i naš razgovor na neprijatno brz način završio. Kao da je taj moj odgovor bio jedan ključ koji je otvorio vrata negativnih osećanja kod mojih sagovornika.
Pozdravivši se sa njima, izašli smo iz lifta i svako je otišao na svoju stranu. Ovaj događaj mi je duboko ostao urezan u srcu. Shvatio sam da sam u pogledu na inostranstvo izostavio jednu stvar – ljude. To veče proveo sam guglajući sajtove pokušavajući da nađem svedočanstva Srba o tome kako su tretirani u inostranstvu.
Verovao sam duboko u sebi da su ovi Englezi bili neki izuzetak u moru dobrih ljudi i da to nije prava slika društva. To moje pretraživanje po internetu me je izložilo jednoj realnosti koje nisam bio svestan. Posle više pročitanih iskustava i kontaktiranja moje porodice u inostranstvu i razgovora na ovu temu posle ovoga, shvatio sam da su Srbi gledani od strane Evropljana sa određenom dozom podozrenja. Kao i svako drugo živo biće koje naleti na problem, postavio sam pitanje zašto. Odgovor na to pitanje sam tražio duže vreme.
Povratak u istoriju
Da bih ušao u trag ovom problemu, rukovodeći se rečima rimskog oratora Cicerona da je istorija učiteljica života, rešio sam da se okrenem njoj i da u njoj probam da nađem odgovore.
Kroz istoriju, srpski narod se neprijateljski ophodio prema svima onima koji su želeli da “umešaju prste“ u politiku Srbije. Vremenom, zbog mnogih takvih okupacija kao što su prevlast Vizantije u srednjem veku, okupacija Turaka, problemi sa Austrijom u novom veku, smatram da je naš narod uvek tražio načina da nadmudri neprijatelja tako da ga istera iz zemlje i ponovo zavede onaj poredak koji njemu odgovara. Ovakav stav i ponašanje verujem da je itekako uticao na pogled velikih sila na nas.
Mi smo jedina zemlja koja je bila spremna da se sama, slaba i neorganizovana kakva je oduvek bila, suprotstavi mnogo većim silama od nje, znajući da nemaju šanse protiv tako velikog neprijatelja. To smo videli u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i ratovima devedesetih godina.
Ubistvo Franca Ferdinanda, za Srbe je u to vreme bila pobeda, a za Evropu moralni poraz. Rečenica “Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ koja je izrečena neposredno pre ulaska Jugoslavije u Drugi svetski rat, za Srbe je bio pobeda stava naroda, a za zapadnu Evropu zbunjujuć potez. Nespremnost da se dođe do zajedničkog jezika sa NATO zemljama devedesetih godina, za mnoge Evropljane je takođe bilo zbunjujuće. Svi ovi potezi iz očiju Evropljana mogu ukazivati na to da su Srbi narod koji je nepredvidiv, koji se ne može kontrolisati, kao i da samo sila funkcioniše u njegovom slučaju.
Ovakav stav, koji je propagiran od strane mnogih medija u proteklim godinama, verujem da je uticao i na one najdobronamernije Evropljane. Postavivši se u poziciju nekog ko je za Srbiju čuo samo na televiziji, sve ovo bi ukazivalo na negativne osobine našeg naroda te njihov pogled na nas bi u tom slučaju postao opravdan.
Narod koji teži da bude bolji
A kakav je to “poredak“ koji bi stupao na snagu u Srbiji posle svega? Po svemu sudeći, pod ovim terminom bismo podrazumevali sve ono što je za nas svakodnevica, a za Evropljane poraz. Počev od velike korupcije i nasilja, pa do neuređenosti države na unutrašnjem i spoljašnjem planu, kao i nespremnosti države da se prikloni ni jednoj svetskoj sili, sve to opravdava stav onih koji nas gledaju sa strane.
Smatram da su sve ove negativne osobine, rezultat brojnih loših stvari koje su zadesile našu zemlju. Kao narod ne bi trebalo da gledamo unazad, već moramo raditi na tome da idemo napred. Prema rečima čuvenog ruskog pisca Lava Tolstoja, “ako hoćeš popraviti svet, popravi prvo sebe“. Smatram da je do svakoga da poradi na sebi, ne bi li na taj način popravili naš ugled u svetu koji nije na zavidnom nivou.
Našim primerom, treba da posvedočimo svim strancima, da Srbi nisu onakvi kakvi su bili predstavljeni od strane zapadne propagande devedesetih, i da smo mi jedan narod sa dušom, koji teži da postane bolji.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Evropska perspektiva mladih u Srbiji: Zašto je Evropska unija značajna za mlade u našoj zemlji” finansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za evropske integracije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
