Četvrta sam godina srednje škole. Za nekoliko meseci polažem maturski ispit i posle prijemni za fakultet. Velike i teške odluke su preda mnom. Mnogo puta sam razmišljala o studijama u inostranstvu, pogotovo u državama Evropske unije. Išla sam na razne sajmove stipendija za inostranstvo, istraživala, razgovarala sa profesorima iz srednje škole i roditeljima. Uvek je drugačiji odgovor ili savet.
Iz razgovora sa drugarima iz odeljenja zaključila sam da većina njih ustvari želi da ostane i nastavi studije u Srbiji. Većina bi zapravo volela da ide na razmenu u inostranstvo jednu godinu ili semestar. Jedan deo i dalje ne zna šta želi da studira ili da li će uopšte da nastavi dalje s obrazovanjem.
Ono što nije iznenađujuće jeste broj onih koji žele da pauziraju godinu i zarađuje novac – postanu finansijski nezavisan od roditelja. U slučaju nastavka školovanja sigurno bi im i roditelji pomagali sa plaćanjem godine, kupovinom stručnih knjiga i dodatne opreme. Prednosti i mane su brojne i u školovanju u EU i kod nas, u Srbiji. Svi su podeljenog mišljenja.
Studije u inostranstvu nose veći trošak i to je ključni razlog zašto neki ne izaberu školovanje u Evropskoj uniji ili šire. Neke od država članica na svojim privatnim, ali i državnim univerzitetima imaju specijalne cene za studente iz država van EU. Tokom istraživanja to me je malo zaintrigiralo. S druge strane, u državama kao što je Francuska, u svoje sisteme moraju da prime skoro 50% studenata iz drugih zemalja. Iz tog razloga su uveli i mogućnost studiranja na engleskom jeziku i tako privukli veći broj stranih studenata.
Školovanje u EU: Učenje jezika, plaćene prakse i dobro opremljene škole
Školovanje u inostranstvu doprinosi razvoju nas kao ljudi, upoznavanju drugih kultura, usavršavanju i učenju stranih jezika. Najveća prednost jeste više mogućnosti za stvaranje karijere i zaposlenje. Sve zavisi od toga čime bi ko voleo da se bavi. Za neke struke, kao što su medicina ili turizam, činjenica je da je najbolja opcija za usavršavanje inostranstvo.
Kroz praksu koju imam u školi obišla sam mnogo hotela i turističkih agencija. Uvek sam imala određen broj sati koje moram da ispunim (uglavnom šest sati), ali ne dobijam nikakvu nadoknadu. Dok bih u državama EU za praksu koju obavljam bila plaćena. Moja braća iz Nemačke su u srednjoj školi primala platu za odrađenu praksu.
Njihov sistem obrazovanja je strožiji i zahtevniji. Država ulaže u školske uprave, većina škola ima kantine, školske restorane. Tome sam i sama svedočila kada sam bila na razmeni učenika u Sloveniji, u Mariboru. Bila sam oduševljena. Svaka učionica ili kabinet su bili opremljeni pametnim tablama, modernim projektorima. Brojne su i aktivnosti koje realizuju u okviru raznih EU projekata za mlade, kao i saradnje sa drugim školama u drugim državama.
Imaju priliku da kroz hemiju i fiziku rade laboratorijske eksperimente. U većini naših škola nema ni posuda za eksperimente, ni laboratorije. Kada bih studirala u nekoj od članica EU, to bi bile ili Francuska ili Nemačka. Francuska zbog usavršavanja jezika, a Nemačka takođe zbog jezika, ali i zato što tamo imam rođake. Najveća želja mi je, ustvari, Švajcarska (koja nije članica EU) jer ima najbolje univerzitete i programe za turizam i hotelijerstvo u svetu.
Od želje da studiram u inostranstvu do odluke da ostanem u Srbiji
Često mi se dešavalo, još kao maloj, da sretnem nekoga kome bih rekla da mi je želja da živim ili studiram van Srbije i povratni odgovor je bio da je najbolje ostati ovde zbog razvoja države i slično. Saglasna sam sa tim. Ima onih koji odu i ostanu u inostranstvu, ali ima i onih koji odu i vrate se da započnu nešto svoje i novo u našoj državi. Vrate se kući i zbog porodice, prijatelja. Svako ko ode na duži period postane nostalgičan i nedostaje mu toplina doma. Kada sam ove godine bila u poseti rođacima u Nemačkoj skoro svaki njihov prijatelj s naših prostora počeo bi razgovor rečima – “kad bih sad mogao da se vratim u Srbiju”.
Pri odluci sam da studiram kod nas. Ne zato što su mi roditelji rekli da je inostranstvo skupo ili zbog nekakvog straha od nepoznatog. Osećam da naše obrazovanje nudi više nego što se nama čini. Neki, jednostavno, nemaju potrebu da zagrebu dublje u svoje talente i želje i opredeljuju se za sigurnu opciju. Sigurna opcija je uvek “ako ne upadnem na neki državni fakultet, sigurno upadam na privatni” ili biraju popularni smer koji ih vodi do dobro plaćenog posla. To nije greška. Svi sutra želimo da budemo na dobrom radnom mestu i budemo finansijski stabilni za sebe, svoju porodicu.
Kako da znaš šta je dobro ako se ne potrudiš da saznaš?
Ovog januara sam preko jedne organizacije s prijateljima iz odeljenja išla na Zlatibor na promociju fakulteta. Svi koji su došli (studenti) da promovišu svoj fakultet su mi probudili želju da upišem baš taj koji predstavljaju, iako ne nudi ono čime bih volela da se bavim. Upoznali su nas sa svime što fakultet pruža, bili su iskreni i pričali o svojim iskustvima, što nama, kao budućim brucošima, mnogo znači.
Stojim iza toga da mora da se ulaže u obrazovanje u Srbiji. Ne samo u opremu za sve škole i fakultete, već da se urade dobre promocije školstva, bolje stipendije, više sajmova, otvorenih vrata, više saradnje s drugim školama iz inostranstva, ali i naših škola međusobno.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Evropska perspektiva mladih u Srbiji: Zašto je Evropska unija značajna za mlade u našoj zemlji” finansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za evropske integracije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
