U modernom dobu mediji su se okrenuli senzacionalizmu i reklamiranju umesto prenosu informacija. Postavlja se pitanje, zašto su se medijske kompanije odlučile na takav pristup i šta se dešava sa novinarima koji žele da prenesu istinu u Srbiji?
Agresivna komunikacija i žuta štampa su pojmovi koji su postojali još od davnina u novinarstvu, ali smo im imena dali tek skorije. Prvi i najstariji primer lažnih vesti je serijal šest članaka iz 1835. godine štampan u „The Sun” magazinu. Cilj ovih tekstova bio je da ubedi čitaoce da je pronađen život na Mesecu.
Sve nepravilnosti izveštavanja
Pojmovi kao što su klikbejt naslovi su nešto novijeg doba. Nastanak klikbejta povezuje se s razvojem interneta i onlajn medija, a koriste se u svrhu prikupljanja što više klikova. Danas su ovakvi načini izveštavanja učestali i često preferirani u odnosu na objektivno i istinito izveštavanje.
Klikbejt, na primer, ali i drugi načini zavaravajućeg izveštavanja imaju istu svrhu. Doneti više klikova i čitalaca, a samim tim i sponzora. Što više klikova, time i više šansi za reklamiranje.
Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) je 2019. godine sproveo istraživanje na teritoriji Srbije na temu komunikativne agresije u 28 najčitanijih medija. U periodu od mesec dana, pokazali su rezultati tog istraživanja, objavljeno je čak 19.964 teksta s elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma. To je u proseku 644 teksta dnevno.
Bezbednost novinara: napadi, pretnje i pritisci
Još jedan faktor koji udaljava ljude od istine je cenzura. Cenzura nad novinarima je veoma česta i uglavnom dolazi od kompanija, političkih stranki ili trećih individua kojima je cilj zataškavanje informacija. To se postiže podmićivanjem ili pretnjama. Često se dešava da su novinari sklonjeni sa priče ili im se preti gubitkom posla ako objave određenu vest.
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je u decembru prošle godine sprovelo istraživanje pod nazivom „BEZBEDNOST NOVINARA: Napadi, pretnje i pritisci na novinare u Srbiji“. Navode da se zbog pretnji i nedostatka pravde, novinari neretko suzdržavaju od prijavljivanja napada i umesto toga se okreću autocenzuri – procesu ograničavanja ili modifikovanja informacija ili ideja da bi izbegli negativne posledice koje bi mogle da uslede.
Velika većina novinara koji su imali iskustvo s autocenzurom (68,7%) smatra da je ona uticala na kvalitet informacija koje su podelili sa javnošću. Više od polovine novinara (53,8%) izjavilo je da su jednom ili više puta bili u situaciji da ne izveštavaju o nekoj temi ili događaju. Novinarke iznadprosečno prijavljuju da su jednom ili više puta bile u ovoj situaciji. Najčešće su ih strah za ličnu bezbednost (23,7%), etičkih nedoumica (21,6%) i pritisak poslodavca ili nadređenih (17,5%) odlučili da promene odluke da ne izveštavaju o nečemu.
U Srbiji je svakom trećem novinaru prećeno zbog izveštavanja u poslednjih godinu dana. Pretnje je prijavilo tek nešto više od polovine njih. Tokom sastanka Stalne radne grupe za bezbednost novinara (SRG) 7. decembra 2023. u Čačku, razni novinari su podelili svoje priče o namadima i pretnjama koje su dobili tokom godina rada.
Jedna od njih je Milena Gavrilović, novinarka Epicentar presa, već dve decenije posvećena je novinarstvu, ali od skoro razmatra povlačenje iz profesije. Razlog za to su brojne pretnje, nasilni incidenti i napadi koje je pretrpela tokom svoje karijere. Tokom godina, suočila se s pretećim porukama, oštećenim automobilom usred snažne mećave, kao i napadom na protestu sa kojeg je izveštavala – slučaj koji traje već četiri godine i trenutno je vraćen na apelaciju. Niz događaja koji su ugrozili bezbednost Milene Gavrilović i njenih kolega ovde se ne završava. Ipak, pojedine sudije u Beogradu distanciraju se od slučajeva napada na novinare, tvrdeći da ne shvataju zašto im se obraćaju.
Nije sve crno
Industrija je prezasićena lažnim i manipulišućim sadržajima, zato i tradicionalni mediji i nezavisni izvori sve više gube kredibilitet. Javnost se okreće izvorima informacija poput X-a, Instagrama, YouTube-a i drugih društvenih medija. Umesto profesionalnog novinarstva, ljudi se oslanjaju na influensere i neproverene izvore. To ima svoje posledice.
Na društvenim medijima je najčešća nepotpuna informisanost. Sa usponom sadržaja kratke forme, često se gube detalji priče, što može dovesti do nepotpunog razumevanja složenih tema. Pored toga, društvene mreže su pogodne i za političku propagandu. Uzmimo predizborne kampanje kandidata za predsednika u SAD-u kao primer. Veliki deo njihovih kampanja se vodio na društvenoj mreži X, umesto u tradicionalnim medijima. Na društvenim mrežama je lako manipulisati javnim mnjenjem i kreirati lažne narative kroz takozvane botove i plaćene kampanje.
Ali, nije sve crno. Uz pomoć društvenih mreža možemo dobiti najnovije vesti veoma brzo. I pored toga, svačiji glas se može čuti bez intervencije bilo koje medijske kompanije. To je dobra stvar, posebno za manjine čiji se glasovi najčešće najmanje čuju.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Evropska perspektiva mladih u Srbiji: Zašto je Evropska unija značajna za mlade u našoj zemlji” finansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za evropske integracije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
