Ne tako davno, ako gledamo vremenski period potreban za integrisanje nečega novog u društvu, većinski stav koji se nazirao kroz medije, razna istraživanja NVO sektora i institucija za pridruživanje Evropskoj uniji jeste da će nam ulaskom u Evropsku uniju, u kojoj de facto jesmo geografski, biti nametnuta pravila i način života zbog kojih ćemo izgubiti identitet koji je sastavni deo nas.
Selektivan pristup integracijama
Iako oduševljeni izgledom evropskih gradova, uređenjem i poštovanjem pravila, kod nas je zastupljen selektivan pristup. Kao da merimo ono šta nam Evropska unija donosi i šta gubimo. Ratovi devedesetih, stvaranje novih država, propadanje istih, stvorilo je nepoverenje u održivost nečega, posebno saveza i unija, pa samim tim i nepoverenje u održivost unije 27 zemalja.
Često čujemo da će se, dok mi uđemo u Uniju, ona raspasti. Tu je i pitanje garancija, ko nama garantuje da će i kod nas biti isto kao i kod ostalih članica. A dolazimo i do takozvanog spinovanja i neinformisanosti o tome kako su pojedine članice prošle proces integracija, kako je različitost bila prednost, a ne prepreka.
U Evropskoj uniji nisu sve deklaracije odmah potpisane od strane svih članica, sem krovnih dokumenata. Pa ipak, Evropsku uniju vidimo kao uređen sistem, sa višim standardima, finansijski stabilnu, sa jasno definisanim pravilima i disciplinovanim stanovništvom.
Strah od gubitka nacionalnog identiteta
Najveću kompleksnost pitanja stava o ulasku u Evropsku uniju čini strah od gubitka nacionalnog identiteta. I ove godine smo u pojedinim medijima, posebno na društvenim mrežama, videli kampanju govora mržnje usmerenog prema proslavi Noći veštica, koja se obeležava istog dana kada i pravoslavni praznik Sveti Luka.
Mišljenja sam da mi treba da slavimo praznike koji jesu deo naše kulture i naših vrednosnih okvira, ali nemam utisak da nam je nametnuto da moramo da obeležavamo Noć veštica. Tu je ta nit između onoga što se reguliše pravilima Evropske unije i onoga što pojedini mediji plasiraju kao negativnu stranu, a obično te teme i zaokupljuju pažnju javnosti.
Da li smo mi za to spremni?
Sve ima svoje pozitivne i negativne strane, ali fokus mora biti dugoročniji. Siguran sam da ulaskom u Evropsku uniju dobijamo bolje obrazovanje, veći izbor i pre svega praktičnije znanje.
Ustaljeno je mišljenje da su naši stručnjaci cenjeni u svetu, ali i da su bili uskraćeni za dobre uslove usavršavanja. Iz iskustva naših građana koji se školuju u inostranstvu vidimo da oni imaju plaćenu praksu, da se ranije integrišu u ustanove koje imaju potrebu za njihovim zanimanjem, da su im dostupnije stručne informacije i slično. Želim da verujem, a za sada se nisam razuverio, da se napredak postiže trudom, da je sistem uspeha definisan.
Da li smo mi za to spremni? Da li je unificiranost u ponašanju i pravilima moguća s obzirom na to koje su se sve promene dešavale u poslednjih 30 godina. Valjda zato postoji termin „kandidat za članstvo u Evropskoj uniji“. Treba znati šta podrazumeva proces, ne prihvatati ga samo kao slovo na papiru, a sprovoditi po nahođenju. Pođimo prvo od toga šta imamo.
Nije sve crno
Dokumenta Evropske unije su danas dostupna na internetu, ali se ipak primarno veruje ličnim iskustima onih koji su već bili u EU, kao i tradicionalnim medijima. Ono što je problem jeste nepotpuno izveštavanje o zahtevima Evropske unije prema nama, pre svega mislim na status Kosova. Kao da se svesno izbegava konkretan odgovor i stvara prostor za neargumentovano iznošenje različitih mišljenja. Tu dolazi do sukoba vrednosti i prakse iz lične percepcije.
Nije Evropska unija blagostanje, ali nije ni nešto što će nam izbrisati tradicionalni i kulturni identitet, tako je ja doživljavam. I mogao bih da nabrajam mnogo dobrih strana, neke smo i primenili, ali lični utisak mi je da nekako sve krenemo, donesemo akt i stanemo. Nije ni kod nas sve crno, ali možda da krenemo prvo da sređujemo ono što jeste, pa i dostignemo taj standard Evropske unije.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Evropska perspektiva mladih u Srbiji: Zašto je Evropska unija značajna za mlade u našoj zemlji” finansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za evropske integracije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
